11. septembar, šetam se hodnikom svoje škole. Mačak, lik koga sam upoznala jednom na raspustu, maše mi i zove me da priđem. Prilazim mu sa osmehom. “Vidi, ja znam da ja tebe znam, ali ne znam odakle te znam” Smejem se. Objašnjavam. A onda one dve rečenice koje mi menjaju život. “Imam nekog ko hoće da te upozna. Ovo je Boris” Dečko sa izrazito plavim očima, osmehom koji mu se uvija na usnama prilazi i pruža mi ruku. Od tog trenutka više ništa nije isto.
Svakodnevne poruke, svakog minuta. Imam dečka, to mu smeta. Lepo se izjasnio povodom toga. “Struka - Ono što osećam” postaje naša pesma. Mačak i Marija me ispituju za njega. “Ali, ljudi, on se meni ne sviđa” Tako očita laž. “Njega nećeš moći da vrtiš kao sve ostale” - reči moje najbolje drugarice koja ga poznaje. Trenutak kada se zaista zainteresujem.
Kod mene je sve uvek išlo brzo. 19. septembar, sedimo i pijemo kafu zajedno, sami. Uči me da igram mau-mau. Dogovaramo se da se vidimo i posle časova. Tada polažemo opkladu. “Ko pobedi odlučuje šta ćemo dalje” Puštam ga da pobedi. “Ti znaš šta ja hoću” uz blagi osmejak. Krećemo van kafića, kreće u mom smeru. Stojimo na semaforu i tu me poljubi kratko. Prelazimo ulicu. Još jedan poljubac. Rastanak. Dva minuta kasnije stiže poruka “Ona pesma više ne važi ;)”
Sledećeg dana ne odem u školu. On mi priča kako ima osećaj da ću ostati sa svojim dečkom. Ja mu garantujem da neću. Dan nakon toga prilazi mi u kafiću i poljubi me.. Odem, raskinem sa Filipom. Vratim se, sednem kod njega, zagrli me. Vladino pitanje “Jel ste vi sad zajedno?”, njegov osmeh, moje da.
Viđamo se i čujemo svakog dana. Pričam mu kako je lepo što nam je lepo, s obzirom na to da ćemo raskinuti pred njegovu ekskurziju. Ne dozvoljava mi. Obećava da neće sjebati ništa.
Sedimo zajedno. Sedim mu u krilu. Celo društvo je tu. Svi nervozni, sprema se sranje, tuča. “Nemoj to da radiš”, govorim mu po tristoti put. “Nemoj. Zbog mene.” Pogleda me. Nasmeje se. Poljubi najlepše na svetu. “A jebeš ti mene malo, a?” Nešto kasnije svađa se s najboljom drugaricom. Prilazi mi, seda pored mene, zagrli me. Pitam ga šta mu je. “Ništa. Samo budi tu, zagrli me. I nasmej se. Volim kad se smeješ”
Dan pred njegovu ekskurziju idem kod njega po prvi put. Tresem se zbog upoznavanja njegovih. Kaže da je dobro prošlo. Sedimo u njegovoj sobi, gledamo film i jedemo kokice. Kasnije pričamo. Kažem mu da se plašim. Da se plašim da ne zajebe nešto, sa ga ne izgubim. Kaže mi da nije hteo ništa da uradi, a da bi posle ovoga što sam mu rekla stvarno ispao stoka da uradi nešto. Posle toga mi kaže da me voli, presecam se. Kreće da vrišti od smeha. “Ajde bre, šalio sam se. Reaguješ ko da sam ti rekao da sam ti pola familije pobio”
Odlazi. Javlja mi se svakog dana. Nosi moje naočare, ja njegov duks. Atina postaje naš grad. Jutro kad se vraća budim se pre 7, bez ikakvog razloga. Dva minuta kasnije mi se javlja da je ušao u Srbiju. Dopisujemo se kratko, vraćam se u krevet. Uveče mi šalje poruku “Jel bi mogla sutra ikako da dođeš do mene?” I odlazim kod njega.
“Poludeo bih da te nisam video ni danas” Celog dana priča o zaljubljivanju, ja koja pričam o tome kao nečemu najgorem, on kome je sve to lepo.”Zaljubićeš se i ti jednom pa će ti sve biti onako roze i bićeš srećna” Prati me kući, stojimo na stanici. Daje mi dve razglednice, čitam šta piše na njima. Pokušava da mi ih otme, govoreći da ih čitam kod kuće. Topim se s onim rečima. “Sijaju ti okice” Smeje se. Grli me otpozadi. Kaže da hoće nešto da mi kaže. “Reci, psihopato” “Gledaj je, ja hoću nešto lepo da ti kažem, a ti tako. Sad neću” Na kraju, pre nego što sam ušla u bas govori “Zaljubio sam se”
